Sanjao sam snijeg

„Sanjao sam sneg“ je izuzetno intimna i emotivna priča o suočavanju sa smrću, tugom i sećanjima. Glavni narator posmatra gubitak majke, a kasnije i tihu patnju oca, dok se istovremeno bori sa sopstvenim osećanjima krivice, nesigurnosti i pitanjem smisla života. U nizu slika, od pogrebne povorke, sećanja na majčine priče, njene vedrine uprkos bolesti, do scena iz detinjstva, Ivana Šojat plete snažnu, poetsku i iskrenu naraciju, ne nudeći utehu kroz patetiku, već izražavajući ono što se doživljava suočavajući se sa gubitkom voljene osobe i slike sećanja na zajednički provedene trenutke. Posebno su impresivni opisi intimnosti u kući nakon majčinog odlaska, oca koji se slomi, sina koji traži njen glas u snovima, sitnih detalja (miris losiona, zvuk rakije, stare fotografije) koji iznenada postaju nosioci čitavog jednog života, dok granica između dijaloga između života i smrti postaje tanka, gotovo nevidljiva. Roman zatvara krug tuge, prihvatanja i nastavka života, ali bez iluzije da će bol nestati, a boje izbledeti, podsećajući nas koliko porodični odnosi mogu biti krhki, koliko je teško nositi se sa teretom razdvojenosti. U vremenu kada su emocije često skrivene i potisnute, „Sanjala sam sneg“ vraća im dostojanstvo otvarajući prostor za razgovor.