Hrvatska kazališna kritika

Ako neko poželi da se jednog dana pridruži Jurišićevom izabranom društvu sa jednim od njegovih tekstova, sigurno će želeti da se to desi, ako je moguće, u kasnijem reprintu knjige koja je izuzetno zanimljiva pozorišnim ljubiteljima. Stoga ne bi imalo smisla laskati sastavljaču. Takođe je vešto izbegao potrebu da objašnjava svoje antologijske namere i kriterijume poverivši pisanje predgovora Milutinu Cihlaru Nehajevu i njegovom tekstu iz 1921. godine, Kritika i pozorište – pismu uredniku Jutarnjeg lista, koji se pokazao trajno aktuelnim. „Moram reći“, piše Nehajev, „da mi se od svih delova novinarske profesije (a to uključuje i pozorišno izveštavanje), pozorišna kritika čini najtežim i najnezahvalnijim poslom... Ko pre neki dan pita koliko sati mentalnog napora koštaju tih nekoliko redova? Ko uzima u obzir koliko je unutrašnje borbe potrebno da se jasno, a ipak obzirno izrazi svoje mišljenje... I hvala?“ – pita Nehajev, očekujući odgovor sasvim sličan onom koji bi danas dobio. I u zaključku pisma, postavlja nedostižno visok zahtev pozorišnim kritičarima: „Budimo umetnici! Ali budimo i umetnici, iza kulisa, počev od reditelja do električara. Baš kao i mi koji godinama sedimo u istim kritičarskim stolicama, mučno i svim srcem obavljajući svoju dužnost. Ako je umetnost zaista naša zajednička (i jedina!) boginja, uvek ćemo se nalaziti oko njene statue, ruku pod ruku, u istom krugu.“