Đurđevak

Mali Voranc živi u siromašnoj kući sa strogim ocem i nežnom majkom. Na kraju polja nalazi se mračna uvala zvana Pakao – strašilo puno trnovitog žbunja, zmija i duhova, gde niko ne ulazi. Otac naređuje dečaku da tamo potera stoku, ali Voranc, prestravljen pričama o vešticama i vukovima, ne sme i laže da je izgubio stoku. Otac otkriva obmanu i surovo ga kažnjava kaišem, ostavljajući ga sa gorčinom i stidom.

Sledećeg dana, njegova majka, slaba i bolesna, uzdahne za prelepim đurđevcima iz tog Pakla – cvećem koje simbolizuje prolaznost proleća i nade. Dečakovo srce se slama: uprkos strahu koji ga grize, on odlučuje da se vrati u uvala. Drhteći, probija se kroz trnje, boreći se sa duhovima u svojoj mašti, ali ljubav prema majci pobeđuje. Donosi ubrano cveće kući, gde ga majka dočekuje sa osmehom i poljupcem, bez reči hvale – samo sa toplinom koja leči rane.

Priča istražuje kako majčina ljubav pobeđuje strah i siromaštvo, simbolizujući odrastanje dečaka kroz patnju i žrtvu. Voranc koristi realističan jezik sa dijalektom, opise prirode i unutrašnji monolog, stvarajući emotivnu sliku seoskog života 1920-ih. Kao deo zbirke o detinjstvu, podseća na nevinost izgubljenu u borbi za opstanak.