Svemirske cipele

Napuštanje tla, jezika, navike poezije. Oni takođe zahtevaju novi dah, gotovo toliko novo razumevanje da su potrebne pripreme, kucanje na vratima, meditativno uranjanje, spuštanje i uzlet. Ali onda sledi zaprepašćenje, let. Iz uobičajenog stanja, gotovo nesvesno prelazimo u stanje žive pažnje i ultra-osetljive percepcije. Pri tome, pesnik upoznaje druge putnike, umetnike, pesnike, mistike, astrofizičare, upoznaje nas sa tumačenjem Remboa. I pri tome, tekst se stalno komponuje, nema predaha, baš kao što se univerzum širi, tako se šire i pluća novog pesničkog univerzuma. Istovremeno, ne prestajemo da razmišljamo o formi pesme u kojoj se izvodi ovo izvanredno pesničko delo; u slučaju „Svemirskih cipela“, pesma je dostigla potpuno novu vrstu otvorenosti i slobode. Kada potpuno uđemo u svet pesme, on se pretvara u nešto nepredvidivo.