Zvonar bogorodičine crkve

Igo je napisao roman iz strasti prema srednjovekovnoj arhitekturi, u vreme kada je katedrala bila zapuštena i vlasti su razmišljale o njenom rušenju. Umesto suvoparnog traktata, stvorio je epsku fresku punu strasti, kontrasta i sudbina koje se sudaraju u senci kula. ​​Pariz 1482. godine oživljava pred našim očima: bučni festivali, prosjaci koji se bune, vitezovi i Romi, sveštenici i lopovi - čitav haotičan, vitalan svet u kome se lepota i ružnoća bore za prevlast.

U centru je Kvazimodo, zvonar deformisanog tela i ogromnog srca, čija ljubav prema Esmeraldi - slobodnoj, živahnoj romskoj plesačici - postaje čista, gotovo sveta. Ali ljubav se ovde sukobljava sa mržnjom, požudom i licemerjem: arhiđakon Klod Frolo, čovek rastrzan između vere i demonske strasti, vuče niti sudbine ka propasti. Sve je isprepleteno u vihoru - spasavanje u azilu katedrale, neredi rulje, požari, izdaje - i na kraju ostaje samo gorak ukus neizbežnog.

Igo piše bujno, bogato, sa digresijama o istoriji štamparstva, o moći kamena naspram reči, o društvenoj nepravdi koja melje slabije. Ovde nema uzdržanosti; roman je pun romantične strasti, gde ružnoća prelazi u duboku čovečnost, a lepota može biti surova. Knjiga je spasila Notr Dam od zaborava, pokrenula neogotski talas i postala večni simbol kontrasta između spoljašnjosti i unutrašnjosti, između svetlosti i tame u čoveku.