Sve ono što u džepove nije moglo stati
Adnanovo Žetičino oko je usmereno na prostor i vreme koje kroz njega teče; on je posmatrač koji u sitnicama pronalazi pesmu koja, u malom broju stihova, razotkriva i prikazuje svet u svoj njegovoj niskosti, ali i lepoti.
„Žetičine izvanredno žive slike, oštro fokusirani detalji nepoetske svakodnevice i 'reporterski' pažljivo odabrani prizori sa društvenih margina, izuzetno precizno evociraju društveno okruženje, bolna mesta iz intimnih sećanja i svu tragiku posleratne traumatske stvarnosti. Ekspresivnost kolokvijalnog idioma, epigramatska sažetost, smela, maštovita i neočekivana poređenja, snimci iskustva koji se postepeno razvijaju u efektne i pronicljive metafore u pomerenim, neobičnim perspektivama, koje često imaju funkciju ironičnog komentara, daju ovim pesmama izvanrednu autentičnost i svežinu. Iz trivijalnih sadržaja dosadne provincijske svakodnevice, Žetica pažljivo bira one slike i fragmente čiji mali detalji najverodostojnije odražavaju bolna sećanja na rat, progon i strašnu stvarnost etničkih podela i društvene izolacije i utrnulosti hercegovačkog regiona, hiperbolizuje ih i u lucidnim i neočekivanim obrtima metaforički 'fiksira' njihovu empirijsku težinu.“
Jedan primerak je u ponudi
