Adolfove uši (Berlinski dnevnik)
Ovo je rukopis pre svega o vama samima, o vašoj sopstvenoj vezi sa gradom, ali i o sadašnjosti i prošlosti Berlina, a to onda znači i o smrti koja je ispisana u istoriju grada koji je, više od drugih, srastao sa imenima svojih mrtvih.
Ovo nije rukopis koji je napisao oduševljeni posetilac Berlina, Pogačar je ovde starosedelac, on opisuje grad kao izabrano mesto, prema kome ne oseća osećaj doma, jer je raseljenost i beskućništvo njegovo jedino prirodno stanje. Adolfove uši, dakle, nisu napisale turistkinje ili strane, već nekoga ko je odrastao sa Berlinom. Ali onda, u ogledalu izabranog grada, pojavljuje se i Pogačarov Raskol, sećanje na detinjstvo, podstaknuto sličnim gubitkom, smrću bliske osobe, kojim se ovaj rukopis zatvara. To je jedinstvena knjiga napisana u drugoj godini pandemije, indirektno obeležena tim stanjem izolacije i odmora.
Jedan primerak je u ponudi
