Čovjek kao voljeno biće
Svaka osoba, kada razmišlja o sebi, pita se da li je i u kojoj meri prihvaćena i voljena kao osoba: u svojoj porodici, među vršnjacima, kolegama, u zajednici u kojoj je izabrala da živi.
Rečenica „Čovek se rađa da voli i da bude voljen“ zvučaće kao obična fraza svakom čoveku koji nije osetio da je on dar i blagoslov nekim ljudima, ali i da su mu neki drugi ljudi dar i ohrabrenje koje tako često ne zaslužuje. Tako je ista osoba istovremeno i davalac i primalac ljubavi. Može se desiti, i što se često dešava, da čovek u nekom periodu svog života bude veoma škrt u davanju ljubavi drugim ljudima, dok istovremeno prima znake ljubavi od drugih ljudi i uživa u toj ljubavi na svoj način. Dešava se i da nekoga voli neko za koga mu nije stalo i za koga mu uopšte nije stalo. Toliko je roditelja i mnogo drugih ljudi, i oženjenih i neoženjenih, na čiju ljubav nije odgovoreno ljubavlju, već, naprotiv, ravnodušnošću! Od svog začeća i rođenja pa sve do svoje smrti, čovek je primalac i objekat nečije ljubavi. Ali on nije odmah davalac ljubavi. Ona je, priznajem, uskladištena u njemu, ali postaje primetna tek kada majci uputi prvi osmeh, prve znake komunikacije, koji obasjaju roditeljevo lice i ispune ga radošću. Tek tada je dete primalac i davalac ljubavi.
Jedan primjerak je u ponudi
- Poruka lične prirode
