Ispovijed i druge priče

Ovaj izbor priča, između ostalog, ispravlja često ponavljani i dugo ustaljeni stereotip - naime, da se Andrićev interes za prikazivanje bosansko-hrvatskog miljea iscrpljuje i ograničava na „franjevački ciklus“ priča i period osmanske vladavine u Bosni. Proza iz drugog dela ove knjige to ispravlja na upečatljiv način, donoseći niz „novih“ tema i likova iz tog sveta, smeštenih u sasvim drugačije, post-osmansko doba.

Od priče „Mara milosnica“, koja još uvek pripada starom dobu, preko proze „O starim i mladim Pamukovićima“ (koja očigledno nastavlja atmosferu i likove iz Mare milosnice, a koja je po svemu sudeći torzo jedne mnogo veće celine, verovatno nedovršenog romana „iz sarajevskog života“), do već klasičnog „Čuda u Olovu“, i kraćih priča poput „Pekušići“, „Svečanosti“ ili „Ćilima“, zaključujući se majstorskom pričom „Bife 'Titanik'“, Andrić nastavlja da ispituje „condition humaine“ malih ljudi bačenih u ove nove, potpuno drugačije istorijske, društvene okolnosti i oblike života.

To su najčešće priče o zlu, večnom i neshvatljivom, o toj prevlasti zla u svetu, o kojoj će Andrić Ljubi Jandriću reći da je o njoj naučio da rasuđuje od Kjerkegora u mladosti... Zapravo, to su čitave prozne „studije“ o zlu, o njegovim beskonačno raznovrsnim vrstama i oblicima (uostalom, majstorski ispričane od početka – od „Ispovesti“, „U krčmi lutalice“, „Priča u Samsarinoj krčmi“, „Leša“, „U vodenici“, „Mustafe Mađara“, „Čuda u olovu“), koje se, preko „Marije od milosrđa“ i torza o Pamukovićima, završavaju sa „Švedskim stolom 'Titanik'“, a u „Pismu“ iz 1920. godine nalaze svoju čudesnu narativno-„teorijsku“ sublimaciju.