Druga knjiga: Dnevnik jedne robije
Nastavak Lauševićeve autobiografske knjige „Godina prođe, dan nikad“. Ovaj dnevnički roman prati glumčev život nakon presude za ubistvo dvoje ljudi u Podgorici 1993. godine, fokusirajući se na četiri i po godine koje je proveo u zatvoru.
Suočen sa krivicom i kaznom, Laušević beleži svoj unutrašnji nemir, strahove i borbu da održi zdrav razum u surovom zatvorskom okruženju. Kroz oštar komentar i sažeto pripovedanje, on izbegava samosažaljenje, nudeći iskren uvid u život iza rešetaka.
Knjiga opisuje susrete sa drugim zatvorenicima, stražarima i porodične posete, otkrivajući emocionalnu distancu koju zatvor stvara. Laušević majstorski koristi humor, često čehovljevski suptilni ili apsurdni, da bi ublažio težinu situacija, poput opisa zatvorske biblioteke gde je „Životinjska farma“ grupisana među knjigama o životinjama.
Za Lauševića, pisanje služi kao mehanizam preživljavanja, pomažući mu da se nosi sa osećajem nedostatka slobode i preispitivanjem sopstvene savesti. Iako je svestan tragedije koju je izazvao, Laušević pravi razliku između napada i samoodbrane, ne opravdavajući sebe, već tražeći smisao u patnji. Knjiga je hvaljena zbog svoje dokumentarne proze, duboke iskrenosti i književne snage, često upoređivana sa delima Meše Selimovića.
Jedan primerak je u ponudi
