Zasužnjeni um

„Antikomunisti su smatrali moju knjigu sumnjivom jer nisam dovoljno snažno napadao komuniste. Pokušao sam da razumem proces i to im se nije dopalo. Takođe je stvorilo ideju, posebno na Zapadu, da sam politički pisac. To je bila zabuna jer je moja poezija bila nepoznata. Nikada nisam bio politički pisac i veoma sam se trudio da uništim tu ideju o sebi.“ - Česlav Miloš

Knjiga je napisana u obliku toka svesti i govori o autorovim iskustvima dok je živeo u podzemnim krugovima u Poljskoj tokom Drugog svetskog rata, njegovom položaju i statusu drugih poljskih intelektualaca u posleratnim godinama, kao i o njegovim razmišljanjima o iskušenju saradnje sa staljinističkim režimom među intelektualcima u Istočnoj Evropi. Miloš navodi da je knjigu napisao „usred velikog unutrašnjeg sukoba“.

Knjiga počinje raspravom o romanu „Njenasićenje“ Stanislava Ignacija Vitkijeviča, u kojem se pominje pilula Murti-Bing, koja, kada se proguta, dovodi do dobrovoljne promene mišljenja i političke kontrole, te je stoga pogodna za prihvatanje sovjetske verzije komunizma među stanovništvom, ali teoretski i američkog kapitalizma. U drugom poglavlju autor razmatra kako Poljska i Istočna Evropa izgledaju Zapadu, dok u trećem razmatra lukav trik obmane poznat kao Ketman, u kojem pojedinac pretvara da prihvata pogled na svet jedne vlade, pa čak i javno i glasno ga propagira, ali u stvarnosti gaji dubok prezir prema njemu i, znajući da je pogrešan, zna da što se brže širi među stanovništvom, pre će se srušiti.

Od četvrtog poglavlja pa nadalje, Miloš zatim opisuje kako je njegov poljski narod patio tokom fašističke okupacije zemlje u Drugom svetskom ratu, kao i kako je patio kada se pokret otpora podigao protiv nacista 1944. godine kada je Crvena armija bila na kapijama Varšave, očekujući da im se pridruže u borbi. Međutim, Crvena armija je stala i dozvolila nacistima da masakriraju veliki broj Poljaka, kako bi eliminisali sve tragove stare, predratne poljske vlade i time olakšali uspostavljanje nove, prosovjetske poljske vlade. Miloš takođe govori o svojim poznanicima koji su, razočarani i nevoljni, prihvatili da služe novim posleratnim sovjetskim vlastima, koje je nazivao Alfa, Beta - daroviti pisac koji je trošio svoj talenat na pisanje političkih traktata jer je verovao da će sovjetski režim, ma koliko loš bio, ipak osigurati da se novi Aušvic ne ponovi - Gama i Delta - koji su se pokorili pišući po strogo diktiranom socijalističkom realizmu. Prema nekim mišljenjima, te ličnosti su bili Ježi Andžejevski, Tadeuš Borovski, Ježi Putrament i Konstanti Ildefons Galčinski.

Miloš završava svoje pisanje sovjetskom aneksijom baltičkih država, u kojoj se pita kako su razni baltički narodi izgubili svaki trag svoje domovine i nacije kada su raseljeni daleko u Aziju da rade u kolektivnim farmama, i sopstvenim iskustvom kada je pre rata bio na putovanju kroz SSSR i na železničkoj stanici usred gužve primetio poljsku porodicu koja je zimi dala detetu topli napitak, zbog čega nije mogao da zadrži suzu u oku jer je to podsvesno protumačio kao jedinu oazu čovečnosti i topline u tom društvu.