O boljševizmu (1920-1921) - zabranjeni Masarik

Tomaš Masarik (1850-1937) bio je prvi predsednik Čehoslovačke Republike, ali je pored političkih i državničkih uspeha postigao zapažene rezultate i kao filozof i politički teoretičar. Kao filozof, bio je racionalista i humanista, religiozan, ali istovremeno i antiklerikalni, protivnik konzervativizma, marksizma, komunizma i Sovjetskog Saveza. U realnoj politici bio je pristalica anglosaksonske demokratije, tihog i marljivog rada i pasivnog političkog otpora. U vreme aneksione krize, 1909. godine, „otac Čehoslovačke“ je branio prava Srba i Hrvata, a u velikoj meri zahvaljujući njemu je car Franjo Josif bio primoran da pomiluje i pusti na slobodu Srbe optužene za izdaju Habzburške monarhije, u montiranom zagrebačkom procesu, tokom kojeg su podignute i teške optužbe protiv Kraljevine Srbije.

Masarikov teorijski pogled i praktično političko iskustvo doveli su ga do zaključka da je demokratska nacionalna država najpoznatiji oblik društvenog uređenja i relativno pouzdano sredstvo kako za razvoj demokratije u zemlji, tako i za odbranu identiteta i nezavisnosti, posebno malih naroda. Prethodnih decenija, iz očiglednih razloga, naša javnost je malo znala o političkim idejama i aktivnostima Tomaša Masarika, posebno o njegovoj kritici levog totalitarizma. Oni su nastali u bitno drugačijim okolnostima od današnjih, koje je, činilo se, prevideo Aleksandar Solženjicin, takođe jedan od najznačajnijih boraca protiv staljinizma koji je pred kraj života rekao: Mislio sam da smo se borili protiv staljinizma, a izgleda da smo se borili protiv Rusije.