Dva puta za jug
Intenzivna zasićenost i gustina ove poezije čine nemogućim čitanje ove knjige u jednom dahu. Mora se čitati polako i odmereno, jer svaka pesma zahteva duži proces prijema.
Prvi utisak koji ostaje nakon čitanja stihova zbirke Dva puta na jug jeste „čudnost“, i to ne jedna, već mnoštvo „čudnih“ slika, svežih i nepotrošenih, koje nam otvara poezija Lare Mitraković. Tokom jedne pesme smenjuje se nekoliko snažnih slika, a pesnička snaga i dalje ostaje da iznenadi poentom. Tema ovih pesama je duboko poetska i teško je zamisliti, osim u nekim izrazitije narativnim pesmama, da bi Lara mogla da napiše bilo šta drugo: u ovom trenutku ona je čistokrvna pesnikinja koja je otvorila bogatu i punu kutiju svojih metafora. Njena poezija, sa neverovatnom mladalačkom lakoćom, prelazi granicu između živih i mrtvih, granicu između sebe i drugih, tako da pored obraćanja mrtvima koje oživljava, ona sebe poistovećuje sa nekim od fenomena ili živih bića u prirodi, najčešće drvetom.
Jedan primerak je u ponudi
