Pohvala ludosti
U „Pohvali ludosti” Erazmo posmatra sve besmislice svog vremena pod lupom, kritikujući same antičke autore.
Kroz delo se provlači nit živog antičkog duha, delom kroz ironiju ako govori samo ludilo, delom kroz potpuno ozbiljna razmatranja teoloških i moralnih pitanja gde autor kao da zaboravlja na Ludilo i govori svojim jezikom, poput Erazma. Ova dva pristupa se prepliću u delu, iako je humoristički ton Ludila uglavnom dominantan. Erazmova ironija nam je i danas bliska jer se lako može prevesti na realnost savremenog sveta. U naslagama vremena moguće je prepoznati probleme ljudske prirode, koji su zapravo ostali isti iako je promena oblika stvorila privid razvijenog i emancipovanog društva. U svakom slučaju, zadivljeni smo Erazmovom otvorenošću i erudicijom, koja ovoj otvorenosti daje legitimitet, kredibilitet zasnovan na dubokoj uronjenosti u humanizam. Erazmo je svestan činjenice da ljudi ne umeju ni da slede, ni da izbegavaju etičke imperative, i zato je njegova simpatija i dalje na strani ljudskog tragikomizma. Među svim ozbiljnim izletima u Erazmovo bezumlje, treba izdvojiti sam kraj dela u kome autor neoplatonističkim jezikom govori o istinskoj sreći, besmrtnosti duha i najvišem Dobru kao smislu ljudskog života.
Jedan primerak je u ponudi
- Blago oštećenje korica
