Pomračenje

Pomračenje Sunca. Počelo je tačno u jedanaest dvadeset pet 11. avgusta 1999. godine. Mesec, četiri stotine puta manji od sunca, svakim minutom je gutao i prekrivao moćnog gospodara našeg neba. Senke su postajale oštrije, a lišće na drveću bacalo je jasne obrise srpa na zemlju. Desetak minuta kasnije, vedar letnji dan zamenio je sumrak. Hladan, oštar vetar iznenada je proleteo kroz do tada potpuno mirne krošnje drveća, koji je i prestao. Svi pokreti su zastali i priroda je zanemela. Ptice su ućutale, životinje se smirile, a ljudi zadivljeni prizorom pogledali su u nebo. Sunčeva korona se prelivala po mračnom Mesecu, a uz samu ivicu video se crveni sjaj moćnih protuberancija. Zavladao je mrak, a sivoplavo nebo je na nekoliko trenutaka otkrilo svetle Veneru i Merkur.

Trajalo je oko pola minuta, možda i čitav minut, a onda se na jugozapadnom delu horizonta pojavila senka. Iako nije bilo ni jednog oblaka, izgledalo je kao da dolazi neka strašna oluja i iznenada je prvi zrak svetlosti bljesnuo kroz oštar lunarni horizont bez atmosfere. Desilo se iznenada. Jato golubova preletelo je krošnje drveća, a cvrkut ptica označio je kraj tog kratkog, ali veličanstvenog i zastrašujućeg događaja. Ponovo se čula buka automobila i vika dece u obližnjem parku, a toplota sunca vratila je vrelo leto. Bolno nas podsećajući koliko smo zapravo mali i nemoćni, ko smo i šta smo u odnosu na beskrajna prostranstva Univerzuma, završila se grandiozna predstava Prirode.