Šahrijarov prsten
U svom romanu „Šahrijarov prsten“, Dževad Karahasan stvara slojevitu priču o ljubavi, pripovedanju i izgnanstvu, inspirisanu romanom „Hiljadu i jedna noć“. Naslov aludira na Šahrijara i Šeherezadu, gde priča spasava od smrti, simbolizujući moć narativa
Priča počinje u Sarajevu pre rata 1992. godine i tokom opsade: mladi ljubavnici Azra i Faruk su razdvojeni. Faruk beži u inostranstvo, ostavljajući Azri rukopis o šeiku Figaniju, autističnom dervišu i pesniku iz 16. veka tokom vladavine Sulejmana Veličanstvenog. Azra, povučena u svoj unutrašnji svet usred opsade, čita ga kao utočište, dok spoljašnji svet tone u nasilje i izolaciju.
Rukopis otvara slojeve priča: Figani, žrtva dvorskih intriga u Istanbulu, teži da postane dvorski pesnik, ali se suočava sa političkim zaverama i društvenim pritiscima, povlačeći se u fantaziju. Najdublji sloj vodi do drevne Mesopotamije: džinovsko Bel, bestelesni duh iz Uruka, traži inkarnaciju kao čovek, stvarajući žensku polovinu Belitsilima kroz sumerskog boga Enkija – mit o stvaranju sveta kroz dijalog između muškarca i žene.
Kroz ove ugnježdene priče, Karahasan istražuje teme: pripovedanje kao odbrana od smrti i rata, autistično povlačenje u unutrašnji svet u suprotnosti sa društvenom stvarnošću (likovi su „autistične ličnosti“ koje traže celinu), izgnanstvo kao bosanski pečat, dijalog sa Drugim („Jedni od doktora“) i ratnu traumu Sarajeva. Prsten simbolizuje povezanost, izgnanstvo i večnu potragu za identitetom, gde ljubav postaje metafizička hronika - teološko-politička i egzistencijalna.
Roman, sa esejističkim dubinama i mističnim slojevima, slavi narativ kao isceljenje, kritikujući patrijarhat i nasilje kroz žensku perspektivu (Azra/Šeherezada). Kao deo Karahasanovog projekta „jedne knjige“, ostaje remek-delo bosanske modernosti, gde se istorija spaja sa mitom u odbrani duha.
Jedan primerak je u ponudi
