Dosadna razmatranja

Knjiga, podeljena na delove poput „Sećanja“ i „Geografija senke“, završava se polemikom protiv pojednostavljivanja bosanske kulture kao „dinamičkog mozaika“ modernosti i tradicije.

Kroz ironiju, cinizam i negodovanje, Karahasan se obraća imaginarnim sagovornicima iz nemačkog konteksta – privremenog utočišta – kritikujući samozvane stručnjake koji „tumače“ događaje na granicama Evrope. Evropa sebe vidi kao tolerantnu, otvorenu i dijalošku, ali ignoriše stvarnost: ratnu traumu, egzil i složenost bosanskog identiteta. Autor se ne raspravlja samo sa njima, već i sa čitaocem, razotkrivajući racionalističku ideologiju razuma kao pokriće za neznanje – etablirani intelektualci su „potpuno neuki“, a oni koji zaista razumeju su autsajderi poput Karla Maja, koji je „voleo i razumeo Indijance“.

Eseji poput „Migracija granica“ istražuju „poetiku ruševina“ – kolaps civilizacije, granice kulture i egzil kao egzistencijalni limb. Karahasan se suprotstavlja opsesiji racionalizmom, gde je svet sveden na logiku, a Balkan na stereotipe. Ova knjiga, kao odgovor na „kič senzibilitet“ Zapada, slavi dijalog sa Drugim, ali upozorava na opasnost od pojednostavljivanja: Bosna nije egzotični „Istok“, već ogledalo evropskih slabosti. Sa erudicijom i gorčinom, ona ostaje svedočanstvo duhovnog otuđenja u eri rata, gde razmišljanja nisu dosadna, već bolno neophodna.