Gnusoba: karikatura
Svetislav Basara, majstor satirične proze, u svom romanu „Gnusoba“ pruža eksplozivnu, gorku kritiku srpskog mentaliteta i političke psihopatologije u doba navodne demokratizacije.
Radnja se odvija 12. marta, na godišnjicu atentata na premijera Zorana Đinđića – simbola uzaludnog plana da se uvede red u „propašću Srbije“, istrebi primitivizam i kolektivna izopačenost. Glavni likovi nisu samo likovi, već sama „gnusoba“ – metafora za društvenu močvaru.
Dva prijatelja, Mandarić i Masleša, lutaju beogradskim kafićima, vodeći beskrajan dijalog koji prelazi iz euforije u depresiju. Mandarić, rastrzan bipolarnim poremećajem, između napada smeha i bede, komentariše političku elitu, SANU i srpski narcizam; Masleša, fatalista, smiruje ga, ali deljenjem slične dijagnoze: „U Srbiji niko nikada ne umire, ali ni ne živi u pravom smislu.“ Đinđić se pojavljuje kao šaljivdžija sa suptilnim smislom za humor, žrtva nepravde koja traje večno, dok se smrt transformiše u posao – od „najgoreg mesta za umiranje u Evropi“ do raja za bogate koji umiru.
Teme su duboko balkanske: primitivizam, loš ukus, istorijski slojevi srpskog bića, jugonostalgija i apsurd postkomunizma. Basara analizira kako se „demokratska Srbija“ guši u gnusobi – mešavini ksenofobije, licemerja i kolektivnog ludila, gde je svaka utopija samo nova skala užasa.
Stil je revolucionaran: bez pasusa, interpunkcije u dijalozima, mešanje monologa, misli i hiperbola u haotičan tok svesti. Crni humor i ironija vas nasmeju do suza, ali ostavljaju gorak ukus jadikovanja za prošlošću i upozorenja za budućnost. Kao da je Krleža pisao Andrićevom oštrinom – satira koja duboko grize, podsećajući nas da je prava gnusoba u nama samima.
Jedan primerak je u ponudi
