Harikla
Čini se da se sve što je trebalo i nije trebalo da se desi u zbirci pesama Ane Jurišić „Harikla“ desilo, ali njene posledice ne isključuju iznenađenja i iznenade.
Jednostavnost koja se ogleda u jeziku sa pretpostavkama, sumnjama i otkrićima. Ko sam ja?, ili šta je moj Drugi?, nije samo usputno pitanje, niti izgovor za narativne odeljke u kojima se naslućuje priča o gubitku i nadoknadi za ono što je život mogao biti. Ali upravo u tom međuprostoru se nadoknađuje višak (ili manjak), koji se upisuje i briše kako bi se došlo do potpune slike: postojanja, ako tako jednostavna reč može da opiše nelagodu i strast svakodnevice. Pevanje u svakodnevici: od govorenja o prošlosti o budućnosti, i obrnuto, prošla budućnost kao percepcija sopstvene pripadnosti sa gramatičkim i mnogim drugim odrednicama i znacima: žensko / muško; spoljašnje / unutrašnje; vidljivo / nevidljivo; objektivno / apstraktno.
Jedan primerak je u ponudi
