Na kamenju

Zbirka Na kamenju (1940) predstavlja jedno od najznačajnijih proznih ostvarenja u hrvatskoj književnosti između dva svetska rata. Radnja priča smeštena je u surov, kamenit pejzaž dalmatinske zagore – kraj u kojem ljudi žive u izolaciji i siromaštvu, zarobljeni u neprestanoj borbi kako sa nemilosrdnom prirodom, tako i sa sopstvenim unutrašnjim strastima. Odstupajući od tradicionalne ruralne proze, koja je često nudila idealizovanu sliku seoskog života ili se ograničavala na spoljašnju društvenu kritiku, Kaleb uvodi modernistički pristup. Njega odlikuju psihološka analiza, škrt, a ipak izuzetno izražajan stil, dijalozi obeleženi onim što ostaje neizrečeno, kao i elementarna simbolika. Njegovi likovi – seljaci, pastiri, nadničari i usamljenici (kao što se vidi u pričama uvrštenim u antologije, poput „Gosta”, „Na kamenju”, „Čamca”, „Logora” ili „Dečaka”) – svedeni su na svoje osnovne egzistencijalne porive. U ovim pričama kamen nije samo geografska pozadina, već sudbinska odrednica i simbol životne surovosti. Kroz suptilnu ironiju, grotesku i duboku empatiju prema „običnom čoveku”, Kaleb u zbirci Na kamenju stvara autentičan, univerzalno pristupačan književni svet – svet koji prevazilazi puki regionalizam i najavljuje dolazak moderne posleratne hrvatske proze.