Tatarska pustinja

Dinov roman „Tatarska pustinja“ mogao bi se tumačiti kao svojevrsni odjek takozvane literature apsurda, ako sve u njoj već nije previše normalno. To je priča o čoveku koji, suočen sa besmislom sveta i života u njemu, veoma jednostavno, gotovo neprimetno, prevazilazi ovaj problem, podvrgavajući se apsurdu svoje životne situacije bez mnogo pitanja, ne postavljajući više nikakve zahteve svom životu. To ga lišava osnovne ljudske osobine: otpora besmislu i borbe za sadržaj sopstvenog života.

Junak ove knjige, mladi oficir, željno iščekuje svoju prvu dužnost nakon vojne škole. Raspoređen je u misterioznu tvrđavu na ivici pustinje iz koje je nekada došla neprijateljska invazija: jednom, ali nikada više. Međutim, prema vojnoj logici, opasnost je uvek moguća na toj pustinjskoj granici. Naš junak se postepeno prilagođava svom životnom okruženju do te mere da mu život bez tvrđave i njene lažne svrhe postaje nezamisliv. Posle nekoliko godina, vraća se u svoj rodni grad na kratak odmor. To ga izaziva da razmisli o tome kako da nastavi svoj život.