Pohvala ludosti

Kroz delo se provlači nit živog antičkog duha, delom kroz ironiju ako govori samo ludilo, delom kroz potpuno ozbiljna razmatranja teoloških i moralnih pitanja gde autor kao da zaboravlja na Ludilo i govori svojim jezikom, poput Erazma. Ova dva pristupa se prepliću u delu, iako je humoristički ton Ludila uglavnom dominantan. Erazmova ironija nam je i danas bliska jer se lako može prevesti na realnost savremenog sveta. U naslagama vremena moguće je prepoznati probleme ljudske prirode, koji su zapravo ostali isti iako je promena oblika stvorila privid razvijenog i emancipovanog društva. U svakom slučaju, zadivljeni smo Erazmovom otvorenošću i erudicijom, koja ovoj otvorenosti daje legitimitet, kredibilitet zasnovan na dubokoj uronjenosti u humanizam. Erazmo je svestan činjenice da ljudi ne umeju ni da slede, ni da izbegavaju etičke imperative, i zato je njegova simpatija i dalje na strani ljudskog tragikomizma. Među svim ozbiljnim izletima u Erazmovo bezumlje, treba izdvojiti sam kraj dela u kome autor neoplatonističkim jezikom govori o istinskoj sreći, besmrtnosti duha i najvišem Dobru kao smislu ljudskog života.