Sofijska ilustrovana Aleksandrida
Aleksandrida je srednjovekovni roman o Aleksandru Velikom i njegovom osvajanju sveta. Fototipsko izdanje.
Roman o Aleksandru Velikom je prerada istorije njegovih ratova, ali prerada u kojoj je od inače legendarne ličnosti makedonskog kralja napravljena fantastična figura. Roman je bio preveden na srpski jezik u XIV veku i nalazi se u tri verzije, u glagoljskoj, ćiriličnoj i u bosanskoj ćirilici. Roman je veoma dug, iznosi preko sto strana.
U hrvatskoj srednjovekovnoj književnosti sačuvana su dva prevoda romana. Pisani su bosančicom, jedan na čakavskom narečju (iz polovine XVI veka), drugi, mlađi, na štokavskom. Oba su prevodi crkvenoslavensko-srpskog izvornika koji je u Rusiji dobio naziv srpske Aleksandrije. Jezik se u tom izvorniku nazivao srpskim, pa su taj naziv zadržali i hrvatski prevodioci.
I dubrovački pesnici spominju Lesandra Srbljanina, a Aleksandrovu povelju, kojom je on Slovenima podelio naročite povlastice, a na koju se Česi i Poljaci pozivaju već u XIII veku, spominju s naročitim ponosom istoričar Mavro Orbini i Andrija Kačić-Miošić u Razgovoru ugodnom.
Svojim karakterom pučke knjige roman je bio blizak narodnoj psihi pa je delovao i na narodnu usmenu književnost. Neke od tragova u našoj narodnoj književnosti zabeležio je Stojan Novaković u spomenutoj knjizi. Tako epizodu s putovanjem vojske „tamnim vilajetom“ po sitnom kamenju koje se kasnije pokazalo kao drago kamenje beleži Vuk u Rječniku uz natuknicu „Tama“, a drugu varijantu te zgode zabeležio je N. Dučić u Crnoj Gori. Isto tako često se javlja epizoda s besmrtnom (živom) vodom, pa ona o Dariju i Poru. U Ženidbi Dušanovoj njegova se izabranica zove Roksanda, ime zacelo preuzeto iz romana o Aleksandru.
Zbog difuznog stanja tradicije romana neke epizode nisu u rukopisima posve jasne. Zanimljivo je da često naši stari prevodi daju objašnjenja za nejasnoće u grčkim tekstovima. Tako nije baš razumljivo zbog čega Aleksandar ubija svog oca Nektaneba, gurnuvši ga u provaliju dok mu ovaj tumači nebeske pojave. Objašnjenje koje se ponekad navodi da ga ubija zato što Nektaneb ne zna zemaljsko a teži doznati nebesko nije baš prihvatljivo. Kod Stojana Novakovića nalazimo posve drugo i mnogo logičnije objašnjenje koje ne baca tako ružnu sliku na Aleksandra. Aleksandar pita Nektaneba da li zna od koga će umreti. Ovaj odgovori da će umreti od svog čeda. Da bi ga uterao u laž, Aleksandar gurne starca u provaliju i time se, dakako, na pomalo edipovski način proroštvo ispunjava. Na gozbi kod Darija Aleksandar sakriva u njedra zlatne čaše u kojima se nazdravlja. U grčkim se rukopisima ne vidi smisao ovog tipično folklornog motiva, ali se on otkriva u našim rukopisima: na begu iz Darijevog grada Aleksandar tim čašama potkupljuje stražare na ulaznim vratima i tako uspeva umaći poteri.
Angeboten wird ein Exemplar
