Volim sutra

To je takođe atipična hronika pariskog predgrađa Livri-Gargan, u čuvenom 93. arondismanu, poznatom po visokoj stopi nasilja i velikoj imigrantskoj populaciji, jer uspeva da izbegne zamku prekomernog pesimizma i fatalizma na veoma inteligentan način.

Dorija živi sama sa majkom otkako ih je jednog jutra napustio njen otac, „bradati čovek“, otišavši u Maroko da pronađe mlađu i plodniju ženu. Pripovedajući godinu dana Dorijenog života, Faiza Gen donosi galeriju smešnih i poetskih portreta: Dorijina majka, sobarica u hotelu Formule 1 u Banjoleu; njen prijatelj Hamudi, stariji dečak iz komšiluka koji je poznaje još od kada je bila „velika kao kafana“; gospođa Burlo, školski psiholog koja nosi majice bez rukava i miriše na šampon protiv vaški; socijalni radnici koji prolaze pored njihovog malog dvosobnog stana na zadatku; njen vršnjak Nabil, koji joj daje uputstva i koristi priliku da joj ukrade prvi poljubac; ili Aziz, trgovac koga Dorija uzalud pokušava da spoji sa njenom majkom, a on ih čak neće ni pozvati na svoje venčanje. Ali to je u redu - Dorija i njena majka „ne mare što nisu deo džet-seta“.

Ogorčena i sita svega, razočarana svim osim majčinom ljubavlju, Dorija predstavlja probleme cele šizoidne generacije mladih Francuza koji žive između dve kulture: tradicionalne kulture zemlje svojih roditelja i savremene francuske kulture.