Kronike iz Narnije II: Lav, Vještica i ormar

Četvoro dece – Piter, Suzan, Edmund i Lusi Pevensi – poslati su iz Londona na selo, u kuću starog profesora Kirka tokom Drugog svetskog rata, kako bi izbegli bombardovanje. U kući otkrivaju veliki stari ormar. Lusi, najmlađa, ulazi u njega i nalazi se u snežnoj, večno zimskoj zemlji Narniji. Tamo upoznaje fauna gospodina Tumusa, koji je prijateljski nastrojen, ali radi za Belu vešticu.

Bela veštica (Džadis) vlada Narnijom sto godina, čarolijom večne zime bez Božića, i svakoga ko joj se suprotstavi pretvara u kamen. Edmund, pohlepan i ogorčen, upoznaje Vešticu i pristaje da joj služi u zamenu za rahat-lokum i obećanje da će postati kralj Narnije.

Lusi priča svojoj braći i sestrama o Narniji, ali oni joj ne veruju jer Edmund laže. Kasnije, sva četvoro ulaze u ormar i beže u Narniju od Veštičinih agenata. Upoznaju gospodina i gospođu Biver, koji ih vode do Aslana – velikog lava, pravog kralja Narnije, koji se vratio da slomi Veštičinu moć. Aslan predstavlja Hrista: moćnog, dobrog, ali i opasnog.

Edmund beži od Veštice, ali Aslan ga spasava i žrtvuje se na njegovom mestu na Kamenom stolu – jer je Edmund izdajnik, a „starija čarolija“ zahteva krv izdajnika. Veštica misli da je pobedila, ali Aslan vaskrsava (jer „još dublja čarolija“ kaže da nevina osoba koja se dobrovoljno žrtvuje može vaskrsnuti). Aslan i njegova vojska (životinje, fauni, kentauri) pobeđuju Vešticu u velikoj bici.

Četvoro dece postaju kraljevi i kraljice Narnije: Petar Veliki, Suzana Blaga, Edmund Pravedni i Lucija Hrabra. Vladaju dugo i mudro, ali jednog dana, dok love belog jelena, ponovo pronalaze ormar i vraćaju se u svoj svet – deca, ali promenjena iskustvom.

Priča je alegorija hrišćanskog spasenja: greh, izdaja, žrtva, vaskrsenje, trijumf dobra. Luis je napisao delo za decu, ali sa dubokim teološkim slojem.