Usta puna zemlje
Roman „Usta puna zemlje“ (1970), remek-delo srpskog pisca Branimira Šćepanovića, psihološki je dubinski istraživač granica ljudske duše, samoće i egzistencijalne slobode, podsećajući na Kafku i Kamija.
Radnja se odvija u jednom danu - poslednjem u životu neimenovanog 37-godišnjeg junaka sa neizlečivom bolešću. On beži u planinsku osamicu svoje domovine, sanjajući o samoubistvu pod starim drvetom kao oslobođenju. Umesto mira, susreće se sa okrutnošću: grupa turista u kamperu započinje poteru iz radoznalosti, pretvarajući se u bezosećajnu „masu“ - kolektivnu silu koja se širi pridruživanjem drugima, namećući imaginarnu krivicu.
Junak, progonjen kroz šume i stene, prolazi kroz metamorfozu: od besa i straha do spoznaje besmisla i pročišćenja kroz sećanja na ljubav. Masa oscilira između sujete i mržnje, kidajući se u sukobima. Vrhunac na vrhu stene: junak prihvata smrt, pevajući „sa ustima punim zemlje“ poput dedova, simbol otpora, ostavljajući progonitelje praznim.
Bezimeni junak otelotvoruje večno bekstvo i žaljenje zbog neuspeha, posebno ljubavi. Gomila simbolizuje društvenu lakomislenost i nasilje. Šćepanovićev koncizan, poetski stil bogat metaforama kritikuje apsurdnost života, kontrast mržnje i ljubavi, pozivajući na empatiju prema slomljenima. Delo duboko dira, ostavljajući pitanja o slobodi i nasleđu. Prevedeno na preko 30 jezika, to je univerzalna priča o patnji pojedinca pred masama.
Jedan primerak je u ponudi
- Poruka lične prirode
