Godan
U malom selu Belari, gde se polja prostiru poput umornih snova, živeo je Hori, čovek čije je srce bilo duboko ukorenjeno u zemlji koju je obrađivao. Bio je siromašan farmer, pobožan i veran, sa ženom Dhanijom, koja je bila vatra njegovog doma - hrabra, elokventna i pravedna. Imali su troje dece: sina Gobara, punog buntovnog duha, i dve ćerke, Rupu i Sonu, koje su cvetale u senci patnje.
Horijev san je bio jednostavan, ali svet: krava. Ne samo za mleko i plug, već za godan - ritualni poklon krave braminu, čin koji bi mu obezbedio mesto u raju. Nakon godina gladi i dugova, Hori je konačno kupio kravu na kredit od svog komšije Bhole. Ali sudbina, surova kao monsun, pogodila ga je: Horijev brat Hira, ljubomoran i ogorčen, otrovao je životinju. Hirin beg je doveo policiju do Horijevih vrata, a dugovi su se gomilali kao oblaci – prema zelenašima, stanodavcima i carini.
Danija je stajala uz njega, boreći se jezikom i rukama protiv nepravde. „Mi smo kosti ove zemlje!“, vikala je na seoskim sastancima. Gobar, umoran od seljačkog jarma, pobegao je u grad Laknau sa Džunijom, ćerkom Bhole. Ljubav ih je ujedinila, ali grad ih je razdvojio: Gobar je postao preduzetnik u fabrici, ali je, u trenutku slabosti, ostavio Džuniju sa roditeljima. Hori i Danija, sa srcima širokim kao reka, prihvatili su je kao snaju, kršeći pravila kaste i običaja. Seljački panočajat ih je kaznio - oduzeli su im volove, ostavljajući ih bez oranja.
Ali, uprkos svim nedaćama, Hori nije odustao. Uprkos bolesti i gubicima, ostao je simbol otpora - čovek koji je obrađivao zemlju rukama krvavim od znoja, veran dharmi. Na kraju, u agoniji, poklonio je svoju poslednju rupiju braminu umesto kravi, šapućući molitve. „Život je dar, a patnja je lekcija“, rekao je Dani, koja je plakala pored njega.
Više primeraka je u ponudi
